Мр Нада Поњевић, професор српског језика и књижевности, која је иначе дипломирала на теми „Жене у драмама Боре Станковића“, а магистрирала на теми „Женски ликови српске народне прозе“, одазвала се на позив нашег Удружења да као просвјетни радник са двадесетдвогодишњим искуством, а и као мајка троје дјеце, прокоментарише актуелне теме о положају жена у друштву (некад и сад) и о насиљу над женама, као и да се осврне на термине родна равноправност, родно насиље, фемицид који су данас веома активни у школству и законодавству Републике Српске.
Положај жене у друштву (некад и сад)
Друштвени положај жене у прошлости је заиста био веома тежак што нам свједочи и цјелокупна народна књижевност. Дјевојка се веома често морала удати за онога кога јој одреде, бити послушна родитељима, а касније мужу. Отац породице у патријархалном друштву био је неприкосновена личност, он је био тај који је одлучивао о свим битним животним питањима, а жена и дјеца су му морали бити послушни у свему. Сви су имали своје улоге и позиције у друштву и породици. Млађи су морали поштовати и слушати старије, жене су биле потчињене кући и мужу, а дјеца се уопште нису питала за мишљење.
Данас су се односи у породици драстично промијенили! Жена је данас потпуно слободна. Самостално одлучује о свим животним питањима, од школовања и избора професије до избора партнера и врсте односа. Данас жене могу равноправно обављати послове које обављају и мушкарци. Међутим, савременој жени је само теоретски олакшан живот, а у пракси је оптерећена више него што се може и замислити. Наиме, већина жена желе да се остваре и на професионалном, а и на породичном плану. Од жене се очекује (а и она сама тако најчешће бира), да истовремено буде добра мајка, супруга, као и успјешна пословна жена. Та изборена друштвена равноправност са мушкарцем умјесто олакшања, донијела је жени само још додатни терет, јер се од ње пошто је равноправна мушкарцу, очекује да и равноправно ради, па чак и неке физичке послове, иако жена никад неће моћи имати физичку способност као мушкарац. Исто тако све жене које су се оствариле као мајке никад, или бар у једном периоду свог живота, неће моћи да се у потпуности посвете каријери као што то могу мушкарци. Жена је била, јесте и биће њежнији пол и као таквој треба јој олакшати живот (ослободити жену тешких физичких послова, омогућити јој плаћено боловање у трудноћи као и плаћено, а и продужено, породиљско одсуство (са сваким новим дјететом дужи период), скраћено радно вријеме док су дјеца малена, могућност додатних слободних дана због болести дјеце и сл.). То би била права помоћ савременој жени.
Међутим, у савременом друштву чак ни та равноправност жени неће бити довољна, него ће морати бити и супериорнија од мушкарца да би побиједила у неком спорту нпр. пливању гдје су жене принуђене да се такмиче са мушкарцем који се осјећа као жена (случај Вил Томаса који је био осредњи пливач као мушкарац, постао је шампионка Америке у пливању када се изјаснио да се осјећа као жена и промијенио име у Лија Томас не мијењајући пол).
Све под изговором да се помаже женама, тренутно се уводе нови закони који форсирају нове термине. Женама није потребно увођење нових законa, него да се постојећи евентуално дораде и што је много битније да се поштују и спроводе. Опет се само теоретски помаже женама, а практично су незаштићене што потврђују и недавна убиства.
Термин који се уводи кроз нови закон је „фемицид“ тј. родно засновано убиство, а наводно коријени „фемицида“ леже у култури у којој доминирају патријархални односи, уобичајени родни стереотипи и предрасуде?! Не знам да ли нам је више непознат и нејасан тeрмин „фемицид“ (о коме ће бити више ријечи у остатку текста), или објашњење узрока „фемицида“. Како патријархално друштво може бити одговорно за данашња убиства жена и оних који се тако осјећају кад у патријархалном друштву, иако је жена била у потчињеном положају, није било убистава жена, а камоли убиства мушкараца који се осјећају као жене. Чак у српском језику и не постоји термин за убиство жене о чему ће бити ријечи касније.
Неприхватљивост термина „фемицид“ у законодавству Републике Српске
Језик је нешто најдрагоцјеније што једна држава посједује пошто је језик чувар обичаја, навика, историје, укратко чувар цјелокупног живота једног народа!
Нажалост, језик посљедњих година преживљава терор упорним форсирањем родне идеологије! Недавно смо због родно осјетљивог језика и „веће видљивости жена у јавном животу“ форсирали вјештачке, насилне, могло би се рећи и комичне творенице попут ријечи војникиња, психолошкиња, гинеколошкиња, или ријечи које заправо у нашем језику имају потпуно други смисао као нпр. тренерка, косачица/косилица и сл. Те наметнуте ријечи су умјесто бољег прихватања жена у друштву, довеле само до исмијавања и омаловажавања истих. Сва срећа па те накарадности нису ушле у правописну норму. Називи на дипломи као што су професор српског језика или доктор опште медицине и сл. уопште не би требало да унижавају жену, већ да покажу да је она једнака мушкарцу, јер род у језику не треба мијешати са полом у природи.
Да појаснимо шта значе ријечи род и пол у српском језику, традицији и култури. По свим законима наше државе – правним, моралним, Божијим, постоје два пола: мушки и женски. Ријеч пол нема никакве везе са именицом род која у стандардном српском језику има значење „сродства“ – генетске (крвне) повезаности одређених особа. Она се налази као основа у породици ријечи које указују на биолошку повезаност јединки нпр. родбина, родитељ, родитељство, пород, породица, породилиште, народ, сродство итд. Међутим, данас нам бројне невладине организације и џендер центри намећу потпуно ново значење ријечи „род“, тј. изједначавају ријеч „род“ са ријечју „пол“. По њима је „род“ социјализацијом (васпитањем) обликован „пол“ што је за српски језик потпуно неприхватљиво. Самим тим и синтагма родна равноправност је нејасна и нелогична српском језику, као и накарадна ријеч фемицид која у „новоговору“ означава „насиље над женама на основу рода“. Сад се опет, под плаштом насиља над женама (и онима који се тако осјећају), врши насиље над језиком!
Никако да схватимо да не треба језик да се мијења да би се промијенило нешто у друштву, него кад се стање у друштву промијени, то се види и у језику.
Ако за неку појаву/предмет не постоји ријеч у нашем језику, онда је та појава/предмет толико ријетка у нашем друштву да није било потребе да се иста окарактерише посебном ријечју. У српском језику постоје ријечи оцеубилац, оцеубица, оцеубиство; као што постоје ријечи братоубојица, братоубиство. У српском језику постоји и израз за убијање дјеце, а то је чедоморство. Једино за убиство жене у српском језику не постоји термин. Па ако већ постоји потреба да се уведе посебан термин за убиство жене, нека то буде у складу са нашим језиком, нпр, женоубица и женоубиство, Заиста је непојмљиво и неутемељено уводити термин фемицид у законодавство Републике Српске, а да се не уведе и термин хомоцид, а оба термина су тотално неприхватљива кад у српском језику постоје ријечи човјекоубиство, човјекоубица. Ријеч „фемицид“ је готово непостојећa ријеч и у свјетском законодавству! Само три државе (Малта, Кипар, Белгија) разликују злочин према полу жртве!
Да ли увођењем термина „фемицид“ у ствари омаловажавамо убиства мушкараца која су бројнија (више од 80% убистава су жртве мушкарци) и убиства дјеце?! Закон против насиља у породици већ постоји, сад нам се агресивно намеће „фемицид“ (убиство и насиље над женама и онима који се тако осјећају), а потпуно су легализована чедоморства (убиства дјеце без обзира на пол)! Који апсурд!
Да ли ове, за српски језик неприхватљиве творенице, уводе још већу забуну у ионако збуњену омладину?! Све горе набројане накарадне творенице нису ушле у правописну норму српског језика, па самим тим не могу на легалан начин ући ни у законске прописе!
Да ли се увођењем термина „фемицид“ у законодавство Републике Српске уводи родна идеологија, заправо спроводи правно признавање родног идентитета различитог од биолошког пола ?!
Олаким увођењем нових ријечи у српски језик и закон угрожене су уставне слободе грађана, граматичка структура, рјечник и појмовни систем српског језика. О каквом насиљу над српским језиком се ради најбоље је објаснила сама Матица српска у свом саопштењу поводом усвајања Закона о родној равноправности: „Свака интервенција у језику са становишта било које идеологије, што само по себи не може бити у складу с науком о српском језику, недопустива је и, уколико се не спречи, могла би имати несагледиве последице, будући да је језик суштински чинилац индивидуалног и колективног идентитета“.
Мр Нада Поњевић, професор српског језика и књижевности
Родно „силовање“ језика је напад на културу, традицију и идентитет
