Не постоје права дјеце без права родитеља, тј. нема права дјетета без родитељског права. Родитељи/старатељи су они који брину о својој дјеци, о правима дјеце и њиховим обавезама, што многе организације и неке образовне установе тренутно занемарују, пратећи такав тренд у свијету.
Удружење грађана „Родитељи ЗА права дјеце“ настало је као израз потребе да се обезбиједи поштовање права дјеце гарантованих како Уставом Републике Српске, домаћим законодавством, тако и ратификованим међународним конвенцијама (осим оних уговора које негирају биолошку истину о половима и наглашавају тзв. родну идеологију).
Већина закона, нарочито о дјеци и породици, НЕ МОРА и не треба да буде усклађена са ЕУ, јер нисмо дужни да се усклађујемо о питањима породице и брака са ЕУ прописима, као што то не морају ни државе чланице ЕУ. Грчка не мора да има озакоњене исте и веома либералне породичне и брачне односе као нпр. Данска или Шведска, стога не морамо ни ми да пратимо њихове стандарде.
Родна идеологија или родна теорија није намијењена за равноправност полова, него уводећи бесмислене дефиниције родних идентитета (више од 70 идентитета) и равноправност родова са половима, служи за уништење традиционалне породице и појединца као дијела друштва. Кратак опис родне идеологије са списком 72+2 идентитета имате на овом линку, у тексту.
Желећи да се правна заштита дјеце подигне на виши ниво, кроз директну заштиту права дјеце, али кроз заштиту породице и преко породице, уочавајући негативне трендове у правном систему, ми се питамо шта се дешава са законима и прописима у РС и БиХ?
Можда све ово што ћете сад прочитати на први поглед звучи преоштро. Имајте у виду да ми пратимо дешавања у другим државама, имамо довољно података, чињеницу да у РС већ имамо заједно са половима уведене и родове у дијелове образовног система и у законе (нпр. у Кривични законик РС) као и и контаминацију великог броја људи са родном идеологијом као „људском слободом“. Користећи здрав разум, исправну логику часних и стручних људи из различитих струка, видимо шта све спаја наведене догађаје у неповољну слику за наше друштво и дјецу. Уколико се сада дозволе и најмањи лоши потези у законодавству, предвиђамо да ће у будућности добра намјера дијела институција и државних служби сигурно бити злоупотребљена, постепено и онда све брже, заједно са „преваспитавањем друштва“ у наредним годинама.
Гурањем чланова породице у међусобни сукоб креирањем неравноправности законима и удаљавањем родитеља од друштвеног система и служби које би им требале бити на услузи, врши се удаљавање дјетета од породице, што сигурно није добро за дијете.
Да ли се ово дешава из добре намјере, а завршава лоше или иде према лошем? Да ли је случајно, или је повезано са неким циљем?
Много је питања и проблема због „епидемије“ доношења закона, ово су нека од њих:
- Зашто се закони доносе на брзину и замјењују прилично добро написане раније законе? Зашто се добро написани закони не допуне амандманима као и обично?
- Зашто се више не ради на бољој примјени постојећих, умјесто на замјени закона „бољима“?
- Зашто се у неким законима дешава спуштање границе одлуке (пунољетства) за дјецу, тј, одузима се родитељима право одлучивања и предаје малољетној дјеци, кад је познато да су дјеца већином све мање зрела у односу на претходне генерације?
- Зашто су нам у неке законе уведени термини као што је „родни идентитет“ који се помиње заједно са половима?
- Зашто је уопште масовно уведен у терминологију термин „род“ умјесто термина „пол“, када је род везан за родну идеологију која нарочито уништава дјецу у неким државама?
- Зашто се родитељи, а нарочито, традиционална породица, третирају све више као непријатељ дјетета?
- Зашто се ојачавају и олакшавају механизми за одузимање дјеце и додјелу трећим лицима?
- Ко, користећи стране финансије, обучава наше чиновнике, министарства, љекаре, полицајце, судије и у којем смјеру иду те обуке?
- Зашто се жели створити утисак да је наше друштво несигурније (по живот) него што јесте?
- Зашто се жели створити утисак да је насиље још заступљеније у друштву и школама него што је то у стварности, иако смо далеко од друштава која су „напредна“ по насиљу ?
- Зашто се не ради на отклањању коријена узрока проблема у друштву (нпр. утицају медија, друштвених мрежа, узроцима рушења породице, итд.)?
- Зашто пратимо „рјешења“ држава код којих такви проблеми у друштву расту и даље, јер и они игноришу стварне узроке?
- Зашто недостају неки документи (нису јавно доступни) који дефинишу начин рада одређених јавних служби, везано за дјецу у школама?
- Зашто се појављују одређени тимови у школама који раде полузванично и необавезно, веома озбиљне ствари које утичу на нечије животе?
- Зашто се форсира убрзана дигитализација школства при којој се не води рачуна о важним стварима (нпр. могућност злоупотребе, десоцијализација итд.) и посљедицама претјеране дигитализације на дуже стазе?
- Зашто се школе злоупотребљавају и све више повезују са здравственим системом ван надлежности оба система (школског и здравственог)?
- Зашто школе прикупљају превише личних података о ученицима и родитељима?
- Зашто се школе додатно удаљавају од родитеља, и постају све затвореније установе?
- Зашто се не враћа стварни ауторитет школства на правилан начин, развојем комплетног односа комуникације и преносом знања на младе, него се то покушава урадити преко закона, давањем специјалног статуса образовном кадру и технологијом надзора?
Ово нису сва питања која захтијевају реакцију и пропорционалан одговор.
Ми не можемо да ријешимо све проблеме друштва, нити морамо, али без здраве дјеце и нашег правилног односа према њиховом развоју и њиховом расту као личности, нема никакве будућности за ово друштво. Ми ћемо будно пратити дешавања и упозоравати јавност и надлежне државне органе на потенцијално лоша рјешења у правном систему, која воде према опасним посљедицама за дјецу и породицу.