„Недавни трагични догађаји из Србије подстакли су надлежне и у нашој земљи да преиспитају ниво безбједности у васпитно-образовним установама. “ Мишљење о предложеним безбједоносним мјерама је дала и предсједник нашег удружења Јелена Сарафијан, магистар правних наука. Више на линку:
Видео прилог уз текст:
11.5.2023. Стање у Србији, став адвоката Милине Дорић из покрета „Живим за Србију“ (ЛИНК) због одређених сличности предлога рјешења из Србије, са Републиком Српском, преносимо у даљем тексту (што не значи да сматрамо све савјете и начине изводивим код сваког дјетета и ситуације) :
Шта да кажемо деци?
Како да се понашају?
И шта смеју и шта не смеју да причају?
Поводом немилог догађаја и престрашне трагедије уведене су извесне новине у школству.
Прво је било речи да ће се правити спискови како би се “опипао терен” у контексту каква су деца, какво им је понашање, да ли су ћутљива, свадљива итд.
Након тога се појавила вест да ће полиција обилазити школе…
Јасно је да су деца док год су малолетна под родитељским старањем, те да је родитељ тај који заступа њихове најбоље интересе, стога уколико родитељ сматра да су права, лични подаци деце, као и приватност и детета и њих као породице угрожени, родитељ свакако има право да спречи свако даље задирање у та права.
Посебно напомињем да је уплив Центра за социјални рад у школе те долазак на часове и “испитивање” деце без родитељског знања и без присуства родитеља противзаконито.
Деца могу само уз родитеља/родитеље/старатеља/старатеље да разговарају са психологом, педагогом, полицијом или радницима центра за социјални нерад. Деца су малолетна лица која немају ни процесну способност, нити имају пословну способност да би се државним органима могло дати права да их пропитују и испитују сами; Деца увек треба да имају могућност да позову из школе своје родитеље/старатеље како би правовремено могли да одреагујете; Деца немају обавезу да износе своје ставове и своја мишљења и то им гарантује Европска Конвенција о људским правима; Ни деца, а ни ви као родитељи нисте у обавези да износите нити причате стање у вашој породици, ко се са ким слаже, а ко не, да ли се расправљате или слично томе, немате обавезу ни да износите од чега живите нити колико зарађујете; Родитељи који раде на “црно” немају обавезу да “полажу рачуне”, али ако иначе негде треба да кажу где раде, не треба да спомињу то да раде “на црно” него да раде повремено и привремено сходно Закону о раду који прописује рад на повременим и привременим пословима, али да не говоре ни за кога ни ког кога, углавном поента је да имају за издржавање породице и онда када су незапослена лица тј. лица на бироу; Деца не треба да остављају број телефона школи, али проблем су вибер групе које број телефона детета чине доступним; Ни на једно питање дете нема обавезу да одговори а посебно не без присуства родитеља; Уколико дете одбија да даје одговоре на питања јасно је да то могу протумачити као да је дете асоцијално што опет не би било добро, зато треба децу научити да на све што неће да одговарају вешто избегну:
“Нисам сигурна/сигуран да ли ћу са одговором повредити своја права, те не бих да одговарам на то” “Не желим да разговарам на ту тему без присуства мог/мојих родитеља” “Без обзира што су ми ту родитељи, ја и даље не осећам потребу да своје дубоко личне ставове делим са вама, то је моје право по међународним конвенцијама”; “То су осетљива питања и не желим да одговарам на њих”;
Уколико су деца икада имала обичај да у шали кажу како их је школа сморила и како имају разних идеја у вези са окончањем смарања ђака у тој и тој згради… не треба нигде ни у шали да помињу то што им је пало на памет… Свака реченица у којој се спомиње рецимо: Нажалост, као што и ми морамо да сачувамо себе и то тако што нећемо нигде говорити неке своје ставове и мишљења морамо и децу сачувати и са њима причати да не би неки психопата неку реч или контекст па и шалу схватио како не треба. Посебно деци треба рећи да бирају речи са којим се обраћају вршњацима и другим ђацима. Исто је важно да се не даје повода нити материјала да ико ваше дете пријави.Све се ово отело контроли како видимо.
Било би добро да школе немају ниједан лични податак о вашој деци, а ако већ имају, да је то сведено на минимум. Нема шта ко да вас или њих испитује.
Са свим органима управе тражите да им се обраћате написмено.
Срећно драга децо и драги родитељи, чека нас период када морамо бити свесни да сада више него икада морамо чувати оно што имамо.
Адвокат Милина Дорић, заменик председника Покрета Живим за Србију
Жао ми је што људи не разумеју која је сврха одузимања телефона деци у школама односно забране коришћења истих. Није њима стало до тога да деца не гледају у телефоне, већ траже начин да онемогуће деци да контактирају своје родитеље уколико дође до тога да су позвани на разговоре што код психолога или педагога, што код чика и тета из центра за социјални рад.
Брига њих за то што деца иначе користе телефоне и компјутере и у школама и у кућама, не заборавите да су иста та деца била изложена и телефонима и компјутерима у време “к@вид@“ па нико није био заинтересован за то да се деца склоне од телефона и компјутера.
Деци на “разговорима” са школским особљем, без присуства родитеља биће могуће све и свашта нафабриковати лажним пријавама као рецимо:
Проблематично понашање које може бити било шта од ношења мајице са натписом „Косово је Србија“ или „Кад се војска на Косово врати“ до, рецимо, ситних чарки међу децом. Недолично понашање што може бити било штаУрушавање угледа школе што исто може бити било шта Угрожавање друге деце и то тако што дете рецимо није в@кцинисано па је „опасно“ по друге. Изношење истине и сопственог става које може да се тумачи као „изазивање панике и нереда“.Сваком детету, свако злонамеран или заведен у школи може да исфабрикује неко од кривичних дела која иначе и постоје у закону да би се људима тако олако “паковало” кривично дело.
Ово нарочито важи за децу која размишљају и/или која имају родитеље који се боре за исправне и честите циљеве, а против окупације.
Адвокат Милина Дорић, заменик председника Покрета Живим за Србију
