Лоше посљедице крајње либералног васпитања дјеце, у којем је нагласак на дјечја права, које заборавља на обавезе дјеце или их обављају родитељи, уз потиснут родитељски ауторитет, показале се временом у многим напредним државама. Неколико аутора из неколико држава на различите начине је обрадило овај проблем и предлажило умјерени пут васпитања. Аутори су послали апел јавности за прављење заокрета у дјечјем васпитању, након што су десетине генерација упропаштене крајње либералним и „меким“ васпитањем.
У Њемачкој је изашла књига „Зашто наша дјеца постају тирани“ др Михаела Винтерхофа, која погађа, између осталог, у веома болно место: право у срце родитеља пуних љубави који желе само једно: да их њихова дјеца воле, али који нпр. угађањем или куповином поклона за послушност, управо због тога постижу супротно.
У Шведској је 2013. године објављена књига „Како су дјеца преузела моћ“ која критикује закон из 1979. године којим је у овој земљи забрањено тући дјецу и из васпитних разлога. Требало је да закон на неки начин стимулише родитеље да користе другачије методе васпитања, који би избацили физичке казне (укључујући и благе које се у многим државама не сматрају насиљем). Швеђани су отишли у крајност потпуног избацивања свих врста „насиља“ у васпитном процесу (вербалног насиља и физичких казни) и велике попустљивости родитеља који су престали да одређују границе понашања дјеци.
„Друштво у којем су се усталили одобравање сваког поступка детета, непостојање казне и одсуство строгоће, има тренд да малишани постају размажени егоисти који не трпе када нису у центру пажње… Брзо смо прешли пут од тога да нам је забрањено да физички казнимо дјецу, до тога да сад не смијемо било шта да им кажемо.“. Прочитајте више на:
26.02.2023. YUmama: Шведски модел васпитања показао се као неуспешан
13.08.2018. Високо.ба: Како су деца дошла на власт?
05.11.2013. Блиц жена: Да ли су Швеђани погрешили када су се одрекли ћушки?
И коначно, изгледа да од ове године Швеђани мијењају моделе васпитања, и образовања. У школској настави су најавили одрицање од паметних уређаја (таблета), јер су схватили да им дјеца нпр. слабо пишу руком.
Можемо рећи да је „плишано“ (меко) васпитање дало свој допринос и у ширењу родне идеологије, јер одобравањем сваког поступка дјетета нарушава се логика, темељ, истинитост, могућност конструктивне критике и рјешења проблема у друштву. Генерације стасале под оваквим васпитањем, врло лако могу да се гурну у свијет лажних родних идентитета, псеудоидентитета, кад се (додатно инамјерно) стимулишу и подржавају њихови хирови, и тиме удаље од своје аутентичности и стварног развоја личности.
Надајмо се да ћемо учити на њиховим грешкама и да нећемо прихватити промашене моделе васпитања и образовања, па се кајати након неког времена за упропаштене генерације дјеце и људи. Постоје разне методе васпитања, које требамо поново обновити и вратити умјесто помодарских метода васпитања које се сакривају иза савремености и науке, а у ствари су нелогични и празни правци развоја, контрапродуктивни за развој личности.
