Текст је написала Амила Хусић у склопу on-line програма YIHR BiH који представља самоиницијативну рефлексију друштвених ситуација у вријеме ванредног стања YIHR -ових учесника са Сарајево Филм Фестивала и Интернационалног театарског фестивала MESS која се организирала у склопу STaR BiH пројекта.
Напомена:
Цитирани текст испод је извод текста Амиле Хусић (ЛИНК) из 2020.године у којем су набројани примјери кршења људских права у БиХ. Не можемо се сложити са уводом и осталим тврдњама у тексту које оправдавају сузбијање људских права, нарочито гледајући са ове временске дистанце.
Подјсетник на неке мјере које су биле спровођене непотребно и незаконито у БиХ, извод из пуног текста:
„Мјере јавног здравства у БиХ
Већ од самог увођења стање несреће на подручју БиХ и увођење првих мјера од стране надлежних институција, почело се постављати питање оправданости и легалности ових мјера.
1. забрана кретања малољетницима и особама старијим од 65 година (слобода кретања)
Када је ријеч о овој мјери, очигледно је да дошло до ограничења кретања великом проценту бх. становиштва на неодређено вријеме. Тек након више од мјесец дана и одлуке Уставног суда БиХ су ублажене мјере. Поводом ове мјере Уставни суд БиХ у пресуди наводи сљедеће:
„Утврђује се кршење права на слободу кретања из члана ИИ/3.м) Устава Босне и Херцеговине и члана 2. Протокола број 4 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, у односу на апеланте Лејлу Драгнић, А. Б. и све остале особе у релевантно истој чињеничној и правној ситуацији.“ али ипак сматра неоснованим укидање мјере забране кретања малољетницима и лицима изнад 65. година. Уставни суд такођер запажа да је „Допуном нове Наредбе број 12-40-6-148-34-2/20 од 3. априла 2020. године, особама млађим од 18 година дозвољено кретање у возилу, а старијим од 65 година дозвољено је кретање, између осталог, ради преузимања пензија у времену од 8 до 12 сати од понедјељка 6. априла допетка 10. априла 2020. године. Уз то, Уставни суд запажа да не постоји стварна физичка присила, нити су прописане драстичне новчане казне или присилно затварање због непоштивања ових мјера, што су такођер фактори који се морају цијенити.“
У коначници, Уставни суд закључује да је прекршено апеланата на слободу кретања зато што не постоји пропорционалност, односно правична равнотежа између мјера наложених оспореном Наредбом и јавног интереса заштите јавног здравља, будући да претходно није размотрена и образложена немогућност налагања блажих мјера, да наметнуте мјере нису стриктно временски ограничене, нити је утврђена обавеза Федералног штаба/стожера да те мјере редовно преиспитује и продужи само ако је то „неопходно у демократском друштву“. Поред тога, налаже надлежним органима да прилагоди мјере умјесто да их у потпуности укида те да редовно обавјештава грађане ФБиХ не само о мјерама већ и о начину одлучивања о увођењу истих с нагласком на консултације са струком, у овом случају са епидемиолозима и другим релевантним стручњацима. Такођер истиче непропорционалност мјере обзиром да нема јасно назначено временско трајање што додатно утиче на правну сигурност, али и на психу грађана на коју се односи ова мјера.
2. објављивање имена лица који су добили наредбу самоизолације/забрану кретња (право на приватност и заштита личних података)
Ова мјера, иако краткорочног карактера, доживјела је велико негодовање о стране јавности али и Агенције за заштиту личних података, која се ускоро огласила поводом ове мјере, слиједом чега је и укинут. Наиме, Агенција је нагласила да увођење овакве мјере непотребно те да се тиме крши Закон о заштити личних података наводећи да је законска обавеза јавних органа да инфомишу јавност о свом раду на професионалан и етичан начин, „што нужно не подразумијева изношење личних података, будући да се одређено стање или појава могу предочити изношењем статистичких података.“ Објављивање ових личних податак на интернет страницама представља давање личних података неограниченом броју лица којима су исти доступни, зависно од мјеста и начина објављивања. „Принцип временског ограничења обраде личних података, доводи се у питање на озбиљан начин јер једном објављени лични подаци о прекршиоцима мјера изолације се неће моћи контролисати (право на заборав).“ У коначници, листа треба да постоји, али не треба да буде доступна јавности већ јавним органима и институцијама како би извршиле своје обавезе у складу са својим надлежностима у циљу заштите становништва. Објављивањем имена и осталих личних података представља само основ за дискриминацију тих лица од стране осталих, који, у стању панике, траже кривца за тренутну ванредну ситуацију.
3. забрана објављивања лажних информација и сл. (слобода говора, слобода медија)
Уредба, донесена за вријеме ванредног стања у РС-у, подразумијева забрану и кажњавање изазивања панике и нереда којом се забрањује изношење или преношење лажних вијести или тврђења којима се изазива паника и неред за вријеме ванредног стања, теже нарушава јавни ред и мир или онемогућава или омета спровођење мјера надлежних органа што је изазвало оштре критике стручне јавности јер је протумачена као ограничавање слободе говора. Слична мјера је уведена у БД те се разматрало увођење овакве мјере и у ФБиХ.
Текст уредбе је мистериозно нестао са портала који објављују текстове правних аката у БиХ након што је укинут (укидање не значи брисање у потпуности). Према звачним објава Владе РС-а “Разлози за доношење ове Уредбе садржани су у чињеници да су се током примјене важеће Уредбе грађани придржавали мјера и упутстава надлежних органа, те су се о епидемиолошкој ситуацији информисали путем званичних обавјештења надлежних институција”. Међутим, овом укидању, односно повлачењу претходила је оштра критика међународне заједнице, конкретно од стране ОСЦЕ-а. Наиме, ОСЦЕ-ов представника за слободу медија Дéсир и Шефица ОСЦЕ мисије у БиХ Кавалец забринути су због претходно поменуте мјере; „Потпуно разумијем циљ борбе против ширења лажних информација које стварају панику и неред током ове здравствене кризе, али легислатура не би требала да омета слободан рад новинара или њихову способност да извјештавају о пандемији и да пружају информације потребне јавности. Медији су неизоставан савезник у пружању важних информација грађанима и у борби против „лажних вијести“ рекао је Дéсир.“
ЛИНК на читав текст из 2020. -Људска права у доба Covid-19 пандемије
